Kreditna kartica i minusi na računu su me svakodnevno opsjedali, ja sam stalno nekome bila dužna, a kola su stalno kašljucala. A ja nikako nikada nisam imala ni dinar u novčaniku.

Stalno sam sebi govorila da ću biti ozbiljnija s novcem kad nađem bolje plaćen posao. I našla sam ga, i opet bila u dugovima do guše. Došlo je dotle da su roditelji počeli da mi prijete da će mi ukinuti te pozajmice, i to s punim pravom.


Ono što je mene uništavalo bile su impulsivne kupovine. Vidim nešto što mi se dopadne i moram da ga imam, odmah. Naročito ako je na popustu.

I tako sam jedne noći, kao i mnogih drugih, ležala u krevetu pokušavajući da zaspim dok su mi se glavom rojile misli o tome kome sve dugujem i kako da to poplaćam. A onda sam se sjetila majčine rečenice na koju sam uvijek prevrtala očima: “Ako ti se nešto dopadne, ne kupuj odmah. Sačekaj da vidiš da li ćeš to željeti i sutra”.

NASTAVAK NA IDUCOJ STRANI