Završio je razgovor, njegov glas me je trgnuo iz mojih uspaljenih misli…

– Hej, si dobro? Idemo li, već pomalo kasnimo..
– Molim? – odgovorila sam pomalo zbunjeno jer osećala sam se kao krivac uhvaćen na delu, imala sam osećaj da je pročitao na mom licu sve što se taj tren dešavalo u meni..


– Ah, oprosti..naravno idemo..misli su mi malo odlutale…umorna sam od svega.
– Verujem ti…opusti se, biće sve u redu…Ovo ne možemo izgubiti

Kako sam ustala sa stolice, tako sam naletila na njega, srce mi je tuklo kao ludo u tom trenutku dok me je gledao tim zavodljivim očima.Nisam mogla izdržati taj pogled, izjurila sam iz ureda kao da me neko progoni. Od suda pokušavala sam da se saberem u autu, sto mi je relativno i pošlo za rukom, skoro sam i zaboravila na sve kad je počelo svo ono silno prepucavanje u sudnici, i ona jedna te ista priča. Presuda doneta u moju korist napokon mi je delom skinula muke sa vrata, mogla sam se pomalo opustiti, ne misliti više na ono sto mi je 5 godina uništavalo život.

– Idemo negde na piće– rekao je sa osmehom.

NASTAVAK NA IDUCOJ STRANI