Jednog dana, kada je Zoran otišao na posao u imeniku sam našla Ivanov telefon. Pozvala sam ga i rekla sam mu da će dobiti ono što je tražio za unapređenje.

Dogovorili smo se da se nađemo u jednom motelu.Ubrzo sam tom sredovečnom, proćelavom čoveku dala moje telo da mu čini šta mu je volja.Pod uslovom da ispuni svoj deo dogovora.


Kada sam izašla iz te sobe i motela, sedela sam u kolima sat vremena i plakala. Da li sam uradila pravu stvar? Šta ako me je šef Ivan slagao? Nekako sam smogla snage da upalim motor i krenem prema kući i tada je zazvonio je telefon. Bio je to Zoran. Od stida nisam mogla da razgovaram sa njim, ali kada je pozvao i treći put, javila sam se.

Bio je veoma uzbuđen i rekao mi je da od ponedeljka počinje da radi na novom i mnogo boljem položaju. Bili smo spaseni. Ponovo sam zaplakala, i to su bile suze radosnice pomešane sa suzama kajanja i srama. Da, bili smo spaseni. Ali, po koju cenu?

Uskoro se pokazalo da je moj Zoran jedan od najboljih radnika u preduzeću. Zarađivao je bonuse koje nije mogao da sanja na staroj poziciji. Ali, svaki put kada se pohvali kako je uspešan na poslu, ja ne mogu da ga gledam u oči od stida. Zato što nikad ne mogu da mu otkrijem užasnu tajnu o tome kako je uopšte uspeo da se zatekne na tom poslu.