Svanulo je jos jedno tmurno prolecno jutro u Beogradu.

Mamurna od sinocne žurke, gasila sam zeđ kiselom vodom koja je već isparila i po kojim pivom, tek toliko da mi se nađe i da održim onu količinu alkohola u sebi…


Nisam znala kuda, pošto je prethodni dan bio katastrofalan, izgubila stan, posao i svratila na jednu od poslednjih žurki da se oprostim od dragih mi ljudi ovde, od ljudi koje sada ostavljam, možda zauvek… Blizina železničke stanice i stana u kome je bila žurka učinila je da za tili čas kupim kartu, spakujem se i krenem ka kući mojih roditelja, mom toplom domu, tamo gde sam se uvek vraćala i gde sam uvek dobrodosla.

Voz kao voz, železnica u propadanju, put, ne toliko dug po kilometrima koliko po kašnjenju i sporom i zivopisnom putovaju. Čini mi se da je čovek za to vreme komotno mogao napisati roman i srediti ga! No sta je tu je, probala sam da iskoristim povlasticu za mlade pošto mi je već bilo 26 i nisam imala nikakve popuste…

NASTAVAK NA SLJEDEĆOJ STRANICI