– Mikice moj, šta si se postideo – čula sam tog čoveka, i shvatila da su iza ugla. – I ja sam u tvojim godinama tako. Baš te, bre, briga, samo j**i kur*e, i lupaj recke – govorio je kroz smeh, i čula sam kako se i Miki na to nasmejao.

ukvalno sam se sledila, i htela sam u zemlju da propadnem. Onda je stanodavac prošao pored mene, pozdravio me, i ušao u kuću. Ne znam ni da li je shvatio da sam ih čula.


Mikiju sam rekla da neću ići sa njim, autom, a on me je zbunjeno ubeđivao da nema potrebe da idem peške… Nisam više htela da se viđam sa njim, mada me je zvao hiljadu puta. U glavi su mi danima odzvanjale reči njegovog stanodavca, a još više njegov smeh koji sam čula dok sam stajala iza ugla…